НОВЕМБАР (стари)

1. Свети Козма и Дамјан. Бесребреници и чудотворци. Браћа по телу и по духу, родом негде из Азије, од оца незнабошца и мајке хришћанке. По смрти оца њихова мајка, Теодотија, посвети све време и труд, да синове своје васпита и подигне као истините хришћане. И Бог јој поможе, те синови њени израстоше као две слатке воћке, и као два светилника света. Беху научени лекарској вештини, и бесплатно помагаху болесним не толико лекаријама колико именом Господа Исуса Христа. И беху прозвати безмездним врачима, тојест бесплатним лекарима, јер бесплатно лечише и тако испунише Христову заповест: бадава примисте, бадава дајите (По Матеју 10, 8). Толико беху опрезни у бесплатном лечењу људи, да се Козма истински наљути на брата свог Дамјана, што овај узе три јајца од неке жене Паладије, и нареди Козма, да после смрти његове не сахране га до брата му Дамјана. У ствари Дамјан свети не узе та три јајца као награду за то што он исцели болесну Паладију, него што га ова закле Пресветом Тројицом, да узме та три јајца. Ипак по смрти њиховој, у месту Фереману, беху заједно сахрањени сходно откровењу Божјем. Беху рва браћа света чудотворци велики и за живота и после смрти. Некоме тежаку при спавању увуче се змија кроз уста у стомак, и имаше бедни човек у највећим мукама издахнути, да у последњем часу не призва у помоћ светог Козму и Дамјана. И тако прослави Господ за увек чудотворством оне који Њега прославише на земљи вером, чистотом и милошћу.

2.  Свети мученик Ерминигелд царевић. Син цара Готског Лувкгелда, који се држаше Аријеве јереси. Но Ерминигелд ће одступи од Православља поред свих ласки и претњи свога суровог оца јеретика. Отац га баци у тамницу, и на Ускрс рано посла неког епископа јеретика, да га причести. Али угодник Божји не хте примити причешће из руку јеретика, о чему овај извести цара. Цар се наљути и нареди, те Ерминигелду джелати одсекоше чесну главу, 586. године. Доцније се Лувигилд покаја, што уби сина, одрече се јереси и врати у Православље.

3. Преподобни мученик Јаков са ученицима Јаковом и Дионисијем. Рођен у епархији Костурској од родитеља Мартина и Параскеве. Радећи с овцама Јаков се обогати, и тиме изазове завист свога брата, који га оклевета код Турака као да је нашао неко благо у земљи. Јаков побегне у Цариград, где се опет врло разбогати. Једном би Јаков гост код неког турског бега. Турци јеђаху месо, а Јаков посташе. Тада рече онај бег: „Велика је ваша вера хришћанска!”  И исприча, како је његова жена била умоболна, и како ју је он, после свих лекара и лечења, одвео патријарху да јој чита молитву. Чим је патријарх отворио књигу да чита сину нека  небеска  светлост по храму. По свршетку молитве жена његова оздрави. Чувши Јаков Турчина како хвали веру хришћанску, раздаде све своје имање и оде у Свету Гору, где се замонаши у манастиру Иверу. Подвизавао се у Свету Гори, а пострадао за веру од Турака у Једрену 1. новембра 1520. године. Мошти његове чудотворне као и његових ученика почивају у манастир свете Анастасије у Галачисту близу Солуна.

 

Црква  слави  чудотворне  Враче, 

Сјајне звезде што Господом зраче, 

Светог Козму и светог Дамјана, 

Два хрншћанска дивна великана, 

Тодотију мајку уз синове, 

Што одхрани оваке дивове. 

Славна браћа закон испунише 

И  милошћу Христу угодише, 

Угодише Христу  милосноме 

Највећему Врачу безмездноме.. 

Дар примише, лекари посташе,

Дар примише, ал’ га  не продаше. 

Даре Божје бедним дариваху, 

Именом их Христовим цељаху. 

Време свеце тамом не покрива, 

Тако било — тако и сад бива, 

Нити покри чудотворне Враче, 

Они данас к’о и некад зраче, 

И помажу болним и невољним 

Молитвама моћним, добровољним, 

Пред Христовим престолом небесним. 

Част  и слава  Врачима чудесним!

 

 

 

РАСУЂИВАЊЕ

Свети Иларион Мегленски водио је велику борбу против богумила. Једанпут се прваци богумилски скупе код Илариона и отпочну с њим препирку о вери. Богумили учаху, да је Бог створио духовни свет а ђаво материјални. На то им одговори Иларион, да у Светом Писму пише: Бог је цар од све земље (Псалми Давидови 46, 7), и још: Господња је земља и све што је на њој (Псалми Давидови 23, 1). Богумили тврђаху, да је Стари Завет од ђавола. На то им светитељ одговори: „Кад би Стари Завет заиста происходио од ђавола, зар би Христос рекао: испитајте писанија…. и она свједоче за мене (По Јовану 5,39)? И зар би Он признао за највише заповести оне о љубави према Богу и ближњему које су некад биле дате Мојсеју?” Богумили још тврђаху, да је тело Христово донесено с неба. На то им рече свети Иларион, да кад би тако било, онда тело Христово не би осећало ни глади, ни жеђи, ни умора, ни страдања, нити би подлежало смрти. Богумили тада изјавише негодовање своје према крсном знаку, који хришћани православни употребљавају. На то им одговори светитељ: „А шта ћете чинити, када се јави на небу знамење Сина Човечјег, Крст Његов, и када се заплачу сва племена земна, која нису веровала Крсту?” И још им рече: „Како говорите, да је све зло од материје зле, а међутим нећете да се поклоните ономе Дрвету, којим је освећен сав материјални свет?”

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну силу апостолске речи (Дела Апостолска 16), и то:

 

    • како Павле и Сила говораху скупљеним женама крај воде у Филиби;
    • како Господ отвори срце жене Лидије, те се крсти она и дом њен.

БЕСЕДА 

о позиву свих хришћана да буду свети

Светима који су у Ефесу (Ефесцима 1,1)

Светима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје, да људи не у пустињи него у граду, и то у једном идолском и поквареном граду, буду свети? И да буду свети људи жењени који децу рађају, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери, као и светост и чистота живота, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога, што он има један још узвишенији назив за све хришћане, на име синов и, синови Божји (Галатима 4, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ, када нас је научио, да ословљавамо Бога: Оче наш!

О браћо моја, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке, и апостоле, и мученике, и праведнике? Не називамо ли небо светим, и царство небеско светим? Ко се, дакле, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење, имамо наду и на светост.

О Боже Свети, који у светињи живиш и међу светима почиваш, и свете к Себи призиваш и милујеш, помози и нама, да се осветимо, — у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Апостол: зач. 153. (1. Кор. 12,27- 13,8)
Јеванђеље: Матеј, зачало 34. (10,1-8)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *