ЦАР  КОНСТАНТИН  И  ЦАРИЦА  ЈЕЛЕНА

Одмах по доласку на престо цар Константин је имао три велика непријатеља: тиранина Максенција у Риму, Ските на Дунаву, и Византију. Пред борбу са Максенцијем, по предању, на небу му се указао сјајан крст као знак побједе. Он је наредио да се искује велики крст који је ношен пред војском, и ову борбу окончао је као своју велику побједу. Одмах потом 313. године, издао је знаменити Едикт у Милану, којим је престао прогон хришћана. Послије побједе над Византијом, саградио је диван град на Босфору и назвао га Константинопољ. Када се цар тешко разболио, јавили су му се апостоли Петар и Павле и савјетовали да га епископ Силвестер крсти. Одмах потом је оздравио.
Константин је сазвао Први васељенски сабор у Никеји 325. године због раздора у Цркви насталог појавом јеретика Арија. Сабор је осудио јерес и утврдио православље.
Света Јелена, царева мајка, радила је много за вјеру Христову. Пронашла је Часни Крст Господњи, сазидала цркву Васкрсења на Голготи и многе друге цркве на Светој земљи. Ова света жена умрла је 327. године, а цар Константин поживио је још десет година послије своје мајке. Умро је у Никомидији 337. године, а сахрањен је у цркви светих апостола у Цариграду.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК  ЛАЗАР

Свеши великомученик цар Лазар један је од српских великаша који су владали српским царством послије цара Душана Силног. Послије смрти цара Уроша, патријарх Јефрем је, тадашњег кнеза Лазара, крунисао за српског цара. Лазар је слао изасланство у Цариград са монахом Исаијом и молио да се скине анатема са српског народа. Саградио је многе цркве, а најпознатије су Раваница и Лазарица. Обновио је Хиландар и Горњак, а био је ктитор  руског манастира Пантелејмона.
Лазар је стално ратовао са тадашњом моћном турском силом, али је, 28. јуна 1389. на Косову, српска војска изгубила битку, а свети мученик Лазар је погинуо. Тијело му је сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје. Када је почела сеоба Срба, народ је носио са собом и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој гори. За вријеме Другог свјетског рата, 1942. године, његово тијело пренијето је у Београд, гдје је почивало у миру Саборне цркве све до 1989. године када је враћено у манастир Раваницу.